Priču pratimo iz više uglova jednovremeno (eto fuge za Škerovića, i više nego što je našao u "Istinitim lažima"
), svaka od niti naracije je karakterisana posebnim jezikom, stilom, slogom (ćirilica/latinica, drugim fontom, kurzivom, itd), a sve ustvari govore iz očiju različitih likova o istom, "zatvaranju kruga", (alhemijskim?) simbolom za putovanje kroz dimenzije. Živković kroz religiozni, filozofski, okultni i naučno-fantastični milje daje priču o postizanju transcedentnosti, čime, ako ništa drugo, već u početku spisateljske karijere nadrasta žanr kao samodovoljnu i samozatvorenu kategoriju, stoga ako bih morao ovo da gurnem u neku fioku, to bi bila ona sa natpisom slipstream.Zanimljive su te SF niti pripovedanja. Postoji ih nekoliko, jedna prati život i priključenija ženskog AI-ja u budističkom manastiru, dve-tri prate vanzemaljska bića u dosezanju Kruga. Sve su vrlo Klarkovske
Najupečatljivija i najambicioznija je nit koja prati starog slugu izvesnog Majstora, živopisca, sa kojom imam i najviše problema. Uglavnom su jezičke prirode, pošto se pisac trudi da se izražava komplikovanim arhaičnim govorom. Prilično mu i uspeva, ali je dozlaboga naporno za čitanje, naročito jer je starac jedna neodlučna drtina koja se tri puta na strani predomišlja o značenju dešavanja — a i prevuše kitnjasto se izražava za svoj status i obrazovanje. Tu se mogu videti i naći koreni Živkovićevog trenutnog "glasa".
Nit kojom se zaključuje knjiga je "Poslednji slučaj Šerloka Holmsa", onako jedna zgodna postmoderna igrarija, u kojoj se Votsonu crta šta se u stvari kroz celu knjigu dešava — što baš sve skupa i ne cenim. Al ajd...
Za razliku od novijih knjiga koje su sve više svojevrsne stilske vežbe u razvlačenju pite, Četvrti krug ima i likove i radnju i neku živost, tj baš ono što novijim Živkovićevim delima nedostaje.
No comments:
Post a Comment